Svakodnevni život običnog stanovnika Srbije

Čim se pomene tranzicija, prva asocijacija, gotovo neminovno, bude politika, ali ovde se ne radi o tome. Žena u “tranziciji“ je žargonski izraz za žene koje hrabro stupaju u klimakterijum.

Usled napada iznenadne vrućine na minus pet stepeni, moje prijateljice su duboko zašle u “tranziciju“. To, naravno, nije ni neuobičajeno, ni strašno. Strašna je samo ona potreba da se po svaku cenu ostane mlad!

Evo šta se desilo mojoj prijateljici i meni – vođene neodoljivom željom da nam se tela vrate u dvadesete, navukle smo trenerke i odlučnim korakom otišle u prvu teretanu. Jeste da je “teretana“ preuređena garaža i da vas, kroz žicom odeljeni deo može videti komšija koji nešto “prčka“ oko svojih kola, međutim naš sportski duh nije poklekao! Uostalom, pod je prekrivao tanak sloj veštačke trave, pa je umorno oko moglo da se odmara na ovoj “hlorofilnoj“ površini.

Malo memle, čiji je neodoljivi miris bio pomešan sa benzinskim isparenjima, odavao je utisak potpune vežbe u prirodi – tamo negde ispod Savskog mosta. Šta je – tu je. Kada smo već rešile, povratka nema: smestile smo se za  sprave i počele da vežbamo. Izuzetno ljubaznu, ali i autoritativnu instruktorku smo slušale bez pogovora. Dok nam je znoj curio niz lice, trčkale smo od sprave do sprave ubeđene da se spremamo za svetsko prvenstvo u bodi-bildingu ili bar za Ginisa. Nemoćno smo se zgledale pukćući do granica izdržljivosti, razmišljajući da se , ipak, prijavimo na ono takmičenje gde se kamion vuče zubima (jedino nas oni, mislim zubi, nisu boleli).

- Savka, ako opet budeš maltretirala klijente, izbaciću i tebe i metle napolje!- prolomio se glas dobro građene plavuše.

U magnovenju smo shvatile da se čistačica pomenutog “objekta“ lepo zabavila na naš račun. Otpuzale smo svojim kućama, pridržavajući se jedna za drugu kao solunski borci na slikama, zaklinjući se da više nikada, ali baš nikada nećemo vežbati na spravama.

Međutim, kako je prošla upala mišića, tako smo odlučile da se “bacimo“ na džez-balet. Znate, nije lako biti sredovečna dama u ovom gradu(!?).

Sala je bila divana, ali naš hendikep je što jedine nismo imale na sebi triko preko helanki i nemarno vezanu maramu oko struka. Priznajem nismo imale ni struk. U društvu svojih opuštenih stomačića “đipale“ smo pokušavajući da uhvatimo ritam melodije koja nije imala ni daleku sličnost sa džezom. Držale smo se za šipke ugrađene u zid, kao pijan za plot! Posle jednosatnog vežbanja, u povratku smo se pridržavale i za zgrade, slučajne prolaznike…

Naravno, nismo uspele da napravimo čudo kao u reklami (od neupadljivog “miša“ do lepotice bujne kose i savršenog tela), ali smo uspele da budemo zadovoljne sobom. Više ne očekujemo da naša tela budu kao pre porođaja, naša lica bez tragova jastuka kada se probudimo…U suštini, najbolji eliksir je, ispostavilo se, onaj koji nam krepi duh, a srce ispunjava smehom!

Da li se i vi svakodnevno pitate kakva ste majka? Od silnih saveta i savremenih, novih istraživanja, koja prate razvoj deteta ja ne mogu da dišem! Čitajući sve što mi se nudi, shvatila sam da sam ja tipična majka-nemajka!?

I moja strina sa sela (znate ona što me je za svaki nestašluk jurila po livadama “da ispraši tur“), reče mi pre neki dan:

- Ranim ti ja tako kokoške, pa sve nešto mislim, ti mlogo grdiš ovu tvoju decu, ne daješ im slobodan razvoj i atmo..ovaj, treba da imaju puno ljubavi i ‘armonije…

Stala sam zabezeknuta. Gledala sam je, kako bi naš narod rekao, “u čudu“. Diskretno sam krenula da se raspitujem koji je danas dan, da li planiraju nešto da seju i slično. Strina mi nije delovala najsuvislije, pogotovu što je bila daleko poznati zastupnik pedagoške teorije – “Batina je iz raja izašla“.

Ali, nije u strini problem: od rođenja svog prvog deteta sam sticala osećaj da sve radim pogrešno. Kao svaka ponosna majka i ja sam izvezla svoje čedo u kolicima koristeći prvi sunčan dan. Prvi slučajni prolaznik me je posavetovao da detetu obučem još nešto, sledeća osoba me je iskritikovala što bebi sunce bije tačno u oči, a n-ta mi je objasnila da beba plače iz tri razloga, zamislite: ili je gladna, ili je uprljana ili joj “nešto fali“…

Kada su deca malo poodrasla, nadala sam se da će se situacija popraviti, ali stvari su se samo pogoršale: priče o pravilnom razvoju, ne samo fizičkom već i intelektualnom su me bacale sa jednog problema na drugi – od “pametnog“ izbora škole do stalnog pregledavanja svezaka tuđe dece.

Proučavanje školskih knjiga do kasno u noć je poprimalo oblike opsesije ( kako jedan savremen roditelj da dozvoli da njegovo sedmogodišnje dete zna više od njega!), učila sam lekcije unapred, a ako bi učiteljica počela da preskače pojedine, to mi je razbijalo potpuno koncepciju!?

Srećom, moje dete je shvatilo u kakvim sam problemima i sa velikodušnoću nekoga ko vas bezrezervno voli, dopustilo mi je sve pokušaje, čuvajući se da u školi odradi sve kako treba uspešno zanemarujući moju “pomoć“.

Najzad sam shvatila da će moja ćerka tražiti nešto ako joj treba i da nije potrebno da je gušim . Sada nam je mnogo bolje: ja i dalje čitam savete vezane za decu, ali ih ne primenjujem dok mi moje čedo to ne dozvoli.

Priznajem da jedva čekam onaj trenutak pred spavanje, kada mi moje dete (koje je negde zrelije od mene) došeta i kaže:

- Mama, ja bih da me malo maziš. (Dalje)